euterpa

 

Вода.

Жубор се шири, 

Ломи покорицу неонског сна, 

Тишина не припада граду.

Тишина припада мислима.

Жубор 

Скреће пажњу

Буди жеђ, зауставља шапат.

Закаснели пролазник жури некуд

Истоветно као.вода, 

У неповрат.

 

А на каменој клупи великог парка,

Суд мислли свој мозаик слаже,

А пепео сиви настао у жељи,

Прекрива очи као Помпеју.

 

На старој чесми,

Лице се умива,

Хладна ме вода освежава и

Ум бистри,

Са чела скида наслаге прашине,

Скида лишће, 

Талог празних речи.

 

 

Лице се пере,

А вода жубори.

Жубори и даље 

Као и мисли у глави

И док из камена извире 

Она шапуће, 

Док се слива

По јагодицама образа,

По прстима,

По топлим уснама,

Увек иста, као жива.

И у секунди на лицу 

Кап бива

Месецом обасјана,

Светлом лампе ил'

Звездама,

А затим, из камена изашла,

У камен, опет тихо увире, 

Нестаје

Заједно са жамором града,

Неостварена жеља нека,

Мисао свеобухватна,

Шапат пролазника,

Глас.

 

Вода тече, 

Жубор остаје.