euterpa

18 ÐÑ, 2009

ЖУБОР ВОДЕ

— Аутор euterpa @ 15:13
 

Вода.

Жубор се шири, 

Ломи покорицу неонског сна, 

Тишина не припада граду.

Тишина припада мислима.

Жубор 

Скреће пажњу

Буди жеђ, зауставља шапат.

Закаснели пролазник жури некуд

Истоветно као.вода, 

У неповрат.

 

А на каменој клупи великог парка,

Суд мислли свој мозаик слаже,

А пепео сиви настао у жељи,

Прекрива очи као Помпеју.

 

На старој чесми,

Лице се умива,

Хладна ме вода освежава и

Ум бистри,

Са чела скида наслаге прашине,

Скида лишће, 

Талог празних речи.

 

 

Лице се пере,

А вода жубори.

Жубори и даље 

Као и мисли у глави

И док из камена извире 

Она шапуће, 

Док се слива

По јагодицама образа,

По прстима,

По топлим уснама,

Увек иста, као жива.

И у секунди на лицу 

Кап бива

Месецом обасјана,

Светлом лампе ил'

Звездама,

А затим, из камена изашла,

У камен, опет тихо увире, 

Нестаје

Заједно са жамором града,

Неостварена жеља нека,

Мисао свеобухватна,

Шапат пролазника,

Глас.

 

Вода тече, 

Жубор остаје.
 



Коментари


Додај коментар

Додај коментар





Коментар ће бити проверен пре него што се објави.

Запамти ме