euterpa

Жубор воде одјекује,
Увек исто, препозхатљиво,
Ломећи тишину вечнога града,
Привлачи пажњу позних шетача,
Док
На каменој клупи, великог парка,
Речи неке, свој мозаик слажу
И пепео сиви настао у жељи,
Прекрива ме сад, као Помпеју.

Перем лице на старој чесми,
Њена хладна вода освежава,
Ум бистри,
Са чела скида наслаге прашине,
Скида лишће,
Скида талог празних речи.

Перем лице,
А вода жубори.
Жубори и даље
Као мисли у мени,
Док из камена извире
Она шапуће, док се слива
По јагодицама образа,
По прстима,
По топлим уснама,
Увек иста, као жива.
А онда у камен, опет
Тихо увире,
Нестаје
Заједно са жамором града,
Неостварена жеља нека,
Мисао свеобухватна,
Шапат пролазника,
Глас.
Само, жубор воде остаје и
Увек исто, препонатљиво одјекује.

Рим, хиљадудеветсто и неке