euterpa

Без светлости сенке су мртве

и погледи 

лишени сазнања,

док светла будућност стоји

на зупчанику и чека

напредак што је доноси идеја.




Сенке, те сенке

сиве и тамне,

попут лептира лете

и везују се за наша тела,

вуку се за нама:

преварa, самољубљe,

мржњa, похлепa

и мраком прекривају 

људска дела.

А светлост идеје 

велике ил' мале

шири се к'о мирис цвета

у жељи да оде далеко,

да пронесе зрак

бољег света.




Сенке разне,

сиве и тамне

што нас прогоне,

и у стопу нас прате,

у којима се губи сјај

сваке творевине,

тај амбис идеја,

начине да широке, бистре воде 

постану дуге мутне реке, 

понорнице жеља.

 

Вода.

Жубор се шири, 

Ломи покорицу неонског сна, 

Тишина не припада граду.

Тишина припада мислима.

Жубор 

Скреће пажњу

Буди жеђ, зауставља шапат.

Закаснели пролазник жури некуд

Истоветно као.вода, 

У неповрат.

 

А на каменој клупи великог парка,

Суд мислли свој мозаик слаже,

А пепео сиви настао у жељи,

Прекрива очи као Помпеју.

 

На старој чесми,

Лице се умива,

Хладна ме вода освежава и

Ум бистри,

Са чела скида наслаге прашине,

Скида лишће, 

Талог празних речи.

 

 

Лице се пере,

А вода жубори.

Жубори и даље 

Као и мисли у глави

И док из камена извире 

Она шапуће, 

Док се слива

По јагодицама образа,

По прстима,

По топлим уснама,

Увек иста, као жива.

И у секунди на лицу 

Кап бива

Месецом обасјана,

Светлом лампе ил'

Звездама,

А затим, из камена изашла,

У камен, опет тихо увире, 

Нестаје

Заједно са жамором града,

Неостварена жеља нека,

Мисао свеобухватна,

Шапат пролазника,

Глас.

 

Вода тече, 

Жубор остаје.
 

ЖЕНА СА ВЕЛОМ

Рад непознатог аутора

(стална поставка Народног музеја)





Склад линије и облика,

Музин дар са брда Хеликона.

Спој вечности и трена,

Лепота њена,

Лице испод белог, каменог

Вела

И мермерни трептај

Дивна, два женска ока

Бела.



Ко је била та девојка, жена,

Овековечена

Вештином непознатог

Мајстора

У камену исклесана туга и

Непролазна лепота њена,

Што љубав своју као

Да чека,

У холу Народног музеја.

ОД ПОНЕДЕЉКА ДО ...

Сваког понедељка...
.. од понедељка...
... до недеље,
Видим људе, комшије,
Крећу се, oд трговине
До тржнице;
Од посла до куће;
Од дућана до пијаце;
Од прохтева до жеље.
Живе своје убоге дане,
Веселе од незнања, од зноја 
тешке
И увек траже и журе 
И гледају на сат,
Гледају на велике
И мале казаљке,
Гледају на секундаре,
Гледају да не закасне
И зато безглаво јуре,
Само, ни сами нису свесни где!
Гледају они, ал' не виде
Да се попут казаљке
Велике и мале,
Попут секундаре,
Они стално врте и врте, јер
Желе на време да купе,
Оно што се купити не може:
На тезгама се не продају
Плетеницe поверења,
Осмех се не бере и скупља 
у гајбице,
Љубав се не мери и на граме
даје.
И тако сваког
Понедељка... 
... од понедељка...
... до недеље,
Видим људе, комшије.

Њен сатић, сваки секунд слави,
Неуморно, журно кад му
Казаљке јуре по сав дан.
Једна танка, а висока,
Друга ниска, ал' широка
И куцају: тика-така-так
У славу поновног навијања.
А поред сатића увек чека,
Свој минут жељно вреба
Да изненади на сав глас,
Можда радост, можда срећа,
Можда љубав још те већа.