euterpa

СЕЛИДБА

— Аутор euterpa @ 23:21
Селимо се,
Дошло је време за то,
Све лоше навике
Успут одбацујемо;
И лоше ствари
Другом остављамо:
Креденце и кревете,
Похлепе, сујете,
Комоде и тепихе,
Лажне поносе.
Све иза остављамо,
Одлазимо.

Изнад нас прашина
И облаци сиви,
А у сивилу остављамо
Ништавне мисли
И муку голему,
Све мењамо за
Наду незнану
И одлазимо.
Ми се,
Селимо.


Завесе

— Аутор euterpa @ 16:17

Завесе одвајају

Светло од мрака

И не дају да зрак залепрша;

Завесе деле црвенило јутра,

Одтамних соба,

Где ноћ никад не престаје;

 

Крију речи

У неком страху никад изречене,

А толико жељне да заврше у етру.

Крију видике и ширине ума,

Крију стидљиве погледе,

Крију беспућа.

 

Завесе око нас

Скупљају прашину свакодневнице

Скривају погледима оно иза;

Завесе Варницу сутрашњице крију,

Пламен постојећег,

Пепео давнина,

 

Завесе дебеле и тешке

Навлачимо сваког дана

Неке да се заштитимо од сунца,

Или сијаличних светала,

А неке само од оштрог зрака

Заслепљујуће и бљештаве,

Истине пред нама.


НОЋИ

— Аутор euterpa @ 13:19
НОЋИ СУ МИ ПОТРЕБНЕ,
ОСМЕХ НАДАХНУЋА
ЗАУВЕК
КРАДЕМ РЕЧИ НЕДОКУЧИВЕ
ИЗ ЗРАКА НЕКЕ ЗВЕЗДЕ
ДАЛЕКЕ,
НОЋИ СУ МИ ПОТРЕБНЕ,
РЕЧИ ТОПЛЕ, ВЕСЕЛЕ.



ЛИНИЈА

— Аутор euterpa @ 21:53
Линија, стара.
Повучена давно,
Линија која води
Преко ливада и поља,
Шума и шљивика,
Ровова и браника,
До бетонских зидина града.

Линија, стара.
Повучена из љубави,
У жељи да се продужи
Једна нит, једна нада.

Линија, стара.
Она не ограничава,
Већ надахњује, испуњава.
Потврђује живот,
Присутност кроз векове,
Истог крста, исте колевке.

Линија, стара.
Саткана у милион трептаја,
Уздаха, речи,
Она обавезује на борбу,
Заједништво, на слободу.
Линија, стара.
А део те линије сам ја.


ЖУБОР ВОДЕ

— Аутор euterpa @ 20:37
Жубор воде одјекује,
Увек исто, препозхатљиво,
Ломећи тишину вечнога града,
Привлачи пажњу позних шетача,
Док
На каменој клупи, великог парка,
Речи неке, свој мозаик слажу
И пепео сиви настао у жељи,
Прекрива ме сад, као Помпеју.

 (Даље)
«Претходни   1 2 3 4 5  Следећи»

Powered by blog.rs