Душа твоја
телом мојим плута,
Твоје мисли
мојом главом плове,
Твој зној
избија из моје коже,
Твоја суза
извире у оку моме,
Мојом стазом
ходе стопе твоје,
Мој конац
краси дело твоје,
Трептај мој
нагоне твоја чула,
И мој осмех
сија на лицу твоме,
Док,
Речи су твоје
мелем ранама мојим,
Моја жеља лака
Твојој је чежњи једнака
Стога,
Твој извор је моја река,
Моје небо, твоја је слобода,
Твоја слобода је и радост моја,
А моја туга
Одраз је неразумевања твога.
У љуштури
Где је време камен силан
Чекао сам истрајан,
Чекао сам миран.
Чекао сам
Наговештај,
Искру,
Трептај,
Чекао сам један зрак,
Чекао га данима
Минута дугих као сат.
Чекао сам,
Чекао и НИШТА.
Утеху сам тражио свуда:
У песми, погледима, у причама,
Али утеху нисам нашао нигде,
Чак ни у мислима.
Изнад љуштуре стојао је очај,
Испод сам био ја.
Док једно вече,
На самом заласку сунца,
Не схватих да трептај
само привид бива
И да све беше обична лаж,
Обмана - сваки минут,
- сваки сат.
Наговештај, искра свака
Последња и прва,
Исчекивани зрак.
Шта је живот на капи милостиње?
Шта је живот подно облака,
Облака без кише?
На ветрометини света
Лажна звезда нека
Као права сија, бдије,
Али од ње добра нема,
Она пржи, токове исушује,
Па ова земља, кише жељна
Гледа у небо, чека облаке,
Чека кишу,
Да напоји и опере
Жедне душе што за њу моле,
Јер ова замља, више реке нема,
Силне реке у неповрат су отекле,
Ова земља на потоке се свела,
Али нада, последња умире.
Шта је живот на капи милостиње?
Шта је живот подно облака,
Облака без кише?
Ја сам,
Ја сам,
Ја сам,
Ја сам тај
Прво лице једнине,
Своја лична заменица;
И субјекат и објекат
И персонификација
Глупих манира;
И придев и прилог
Кад треба и не трба,
Епитет средњег сталежа,
Ономатопеја лавежа,
Знак интерпункције
У очима других: . , ?
Тачка,
Зарез,
Упитник.
Ја сам хипербола, понекад
И градација,
Наравно, само узлазна,
Ја сам тај,
Вучем се по књигама, баровима,
Ја сам словенска антитеза
И постављам себи питања:
Ко сам?
Па у наставку одговарам:
Ја сам...
Ја сам...
Ја сам...
Ето, како су близу почетак и крај,
До малопре чула се музика,
Певала су весела уста,
Осмех је сијао на радост свитања,
Због рађања увек истог, вечитог
сунца,
Због смена плима и осека,
Радозналости, нових путева;
Због доласка пуног месеца,
Због звезданог неба,
Летње кише, јануарског снега.
(Даље)
Powered by blog.rs
