Колико је само лепа,
Могу сатима да је гледам
И као земља кишу,
Лепоту да упијам.
У њој могу дуго...
...дуго да уживам и
Траг тог вечног сна,
Оловком да остављам,
Бојом и кистом,
Обрис те лепоте да носим
У погледу сваком,
У покрету лаком,
У кораку свом,
А она се, ни на шта не обазире,
Она ме не примећује,
Занесена у свом свету,
Она и не зна
Да ја уживам.
Колико је само лепа.
Шта је живот на капи милостиње?
Шта је живот подно облака,
Облака без кише?
На ветрометини света
Лажна звезда нека
Као права сија, бдије,
Али од ње добра нема,
Она пржи, токове исушује,
Па ова земља, кише жељна
Гледа у небо, чека облаке,
Чека кишу,
Да напоји и опере
Жедне душе што за њу моле,
Јер ова замља, више реке нема,
Силне реке у неповрат су отекле,
Ова земља на потоке се свела,
Али нада, последња умире.
Шта је живот на капи милостиње?
Шта је живот подно облака,
Облака без кише?
Ја сам,
Ја сам,
Ја сам,
Ја сам тај
Прво лице једнине,
Своја лична заменица;
И субјекат и објекат
И персонификација
Глупих манира;
И придев и прилог
Кад треба и не трба,
Епитет средњег сталежа,
Ономатопеја лавежа,
Знак интерпункције
У очима других: . , ?
Тачка,
Зарез,
Упитник.
Ја сам хипербола, понекад
И градација,
Наравно, само узлазна,
Ја сам тај,
Вучем се по књигама, баровима,
Ја сам словенска антитеза
И постављам себи питања:
Ко сам?
Па у наставку одговарам:
Ја сам...
Ја сам...
Ја сам...
Ето, како су близу почетак и крај,
До малопре чула се музика,
Певала су весела уста,
Осмех је сијао на радост свитања,
Због рађања увек истог, вечитог
сунца,
Због смена плима и осека,
Радозналости, нових путева;
Због доласка пуног месеца,
Због звезданог неба,
Летње кише, јануарског снега.
(Даље)
Какав дан, небо у облацима.
Пуста улица.(По њој) Ходам.
Као у причи без смисла,
Поглед је одсутан,
Ништа се не збива,
Само очи траже
Негде горе високо,
Међу ускомешаним јатом птица,
Траже одговор ил` кривца
Зашто нисам и
Не желим бити
Равнодушан и Миран.
Ноћ је проста, светлости тражи.
Улица пуста. Журим.
Као у сну, неповезана прича.
Замишљеног погледа
Плочником газим.
Загледан у звезде,
Високо горе изнад мене
У искре, на простирци тмине.
Замишљен, ја се питам
Зашто нисам и
Не желим бити
Равнодушан и Миран.
Powered by blog.rs
