Жубор воде одјекује,
Увек исто, препозхатљиво,
Ломећи тишину вечнога града,
Привлачи пажњу позних шетача,
Док
На каменој клупи, великог парка,
Речи неке, свој мозаик слажу
И пепео сиви настао у жељи,
Прекрива ме сад, као Помпеју.
(Даље)
Душа твоја
телом мојим плута,
Твоје мисли
мојом главом плове,
Твој зној
избија из моје коже,
Твоја суза
извире у оку моме,
Мојом стазом
ходе стопе твоје,
Мој конац
краси дело твоје,
Трептај мој
нагоне твоја чула,
И мој осмех
сија на лицу твоме,
Док,
Речи су твоје
мелем ранама мојим,
Моја жеља лака
Твојој је чежњи једнака
Стога,
Твој извор је моја река,
Моје небо, твоја је слобода,
Твоја слобода је и радост моја,
А моја туга
Одраз је неразумевања твога.
У љуштури
Где је време камен силан
Чекао сам истрајан,
Чекао сам миран.
Чекао сам
Наговештај,
Искру,
Трептај,
Чекао сам један зрак,
Чекао га данима
Минута дугих као сат.
Чекао сам,
Чекао и НИШТА.
Утеху сам тражио свуда:
У песми, погледима, у причама,
Али утеху нисам нашао нигде,
Чак ни у мислима.
Изнад љуштуре стојао је очај,
Испод сам био ја.
Док једно вече,
На самом заласку сунца,
Не схватих да трептај
само привид бива
И да све беше обична лаж,
Обмана - сваки минут,
- сваки сат.
Наговештај, искра свака
Последња и прва,
Исчекивани зрак.
На ше'сет пет ставио сам један,
Ше'сет осам одиграо два,
На деведесет четири бупнуо сам...
- ...више од три,
Мада сам знао да ће лоше играти.
На ДВАДЕСЕТПЕТ
- хмм, чисто два,
- хмм, једва.
На крају све је прошло одлично,
На сву срећу сам и добио,
врло лако
Јер тикетић нисам ни...
...Уплатио.
Када ми лице озарено сија,
На помисао да је близу,
Очи траже оно чега нема,
А руке желе, нежно небо да дирну;
Када ноћи скривају топлину,
Иза неизвесности
И недосањаних снова,
Када у нескладу сатних откуцаја
Чујем своје дисање,
Када чујем себе док размишљам,
Док маштам
(о веселим очима, о врелим уснама)
Знам да је недодирљива и далека,
А уједно, драга и тако блиска,
Свака помисао на њу.
( како на њу, тако и на отаџбину ).
Знам, али се и даље питам,
Зашто увек постоји тај дуализам?
Беч, 19??
Powered by blog.rs
