Душа твоја
телом мојим плута,
Твоје мисли
мојом главом плове,
Твој зној
избија из моје коже,
Твоја суза
извире у оку моме,
Мојом стазом
ходе стопе твоје,
Мој конац
краси дело твоје,
Трептај мој
нагоне твоја чула,
И мој осмех
сија на лицу твоме,
Док,
Речи су твоје
мелем ранама мојим,
Моја жеља лака
Твојој је чежњи једнака
Стога,
Твој извор је моја река,
Моје небо, твоја је слобода,
Твоја слобода је и радост моја,
А моја туга
Одраз је неразумевања твога.
Сваки дан сличан,
Обичан
Празник без повода,
Дуго спавам,
Излежавам се,
Чекам позив,
Траћарим дан,
Мислим,
А мисли стварају
Драге слике,
Кафа се хлади
И телефон напокон звони.
Да, то си ти,
Ни сам не могу веровати,
Па пуштам речи
Нек' иду
Током својим,
Реком анархије,
Бизарности,
Реком лепоте,
Страсти,
Хармоније.
Твоје непланирано
Празнично купање
У реци мојих
Набујалих речи.
Београд, 29 новембар 1957
Лепотице,
Ти што ходиш снове моје,
Блудно море авантуре,
Ти што скриваш тајну ноћи
Таласима црне косе,
Броди мени нетремице
И не мораш ми рећи име.
(Даље)
Зарањам у дим,
Зарањам у друштво,
Зарањам у вино.
Сличних мени има,
Па са њима кроз причу
Лишен пртљага,
Непотребног терета,
Отпадака људске мисли,
Без карте, мапа и планова,
Без додира руке сажаљења
Путујем светом
У том истом
Беличасто-сивом,
Диму кафанском.
(Даље)
